Prošlo je neko vrijeme od zadnjeg airshowa na kojem sam bio pa sam se veselio ovogodišnjem AirVG-u, što zbog aviona, što zbog testiranja mog novog R6 MK II.

Krenulo je dosta hektično, prvo sam se nećkao oko prijave na spottersku poziciju pa sam to izgubio jer su odmah planula sva mjesta. Nakon toga je krenula i objava o prodaji civilnih karata i odmah po puštanju u prodaju desilo se čudo. Karte su se u par sati razgrabile uz klasičan pad servera u ovakvim nenadanim situacijama. Broj karata puštenih u prodaju je bio oko 5000 ako se ne varam pa me začudio takav interes, ali neka je.

Gledao sam što i kako, gurati li se u masu ili možda potražiti poziciju izvan aerodroma “na lojtri” ili pak da me firma pusti na toranj pa da u miru pofotkam iz posebnije perspektive. Za toranj sam dobio odbijenicu, za lojtru je također trebala najava aerodromu pa mi se nije dalo tlačiti s njihovim paranoičnim procedurama, tako da sam išao u civile.

No ništa meni ne može biti jednostavno, tako da sam par dana prije pokupio neku upalu grla ili ne znam čega, završio na antibiticima koji su se naravno posvađali s mojim crijevima i na sam dan airshowa sam bio na rubu odustajanja. U biti već sam i odustao, ali kako mi je iz Amsterdama doletio nećak samo da vidi i čuje posljednji pjev MIG-a i jadan na kraju sam otišao tamo, tako sam se oko 14h odlučio da ću se ipak dovući na letački program koji je počeo oko 15h.

Naravno tu priči nije kraj pa sam tako pred križenje Čulinečka-Slavonska shvatio da sam uzeo sve osim karte. Vraćaj se natrag. Kako je taj put iz nekog razloga bio u nekoj gužvetini, tako sam htio nadmudriti svemir pa sam krenuo natrag drugim putem, prema Sesvetama pa na obilaznicu. Ali jooooj. Čep tri put veći jer neki radovi kojih u biti nema i počinju možda tek nakon mog križanja. Da sam mogao, okrenuo bi se doma, ali nisam pa sam eto nekako uz zakašnjenje došao na AirVG. Dok sam prilazio aerodromu gledao sam kako krila oluje mašu, a ja u autu…

Ulazak na stajanku nije bio strašan iako sam se pribojavao gužvetina jer je najavljivan security check što bi bilo samoubijstvo iz zasjede.

Sunce još uvijek previsoko i prejako, letački program ne baš spektakularan, ja dehidriran i prelijen za traženje bolje pozicije okidao sam nasumično kako sam skupio snage dići objektiv prema nebu. Statika također dosta nezanimljiva za fotkanje al kad se već nešto događalo valjalo je i okinut koju.

Nećak je slavodobitno nakon 3 sata stajanja u redu uspio ući u MIG i malo zadaviti dežurnog vojaka koji mu se smilovao pa dao i prišivke za uspomenu. Meni su pak za uspomenu izgubljene sunčane naočale, a ostalo mi je i ponešto prosječnih fotki. Naravno da je najbolja pozicija bila “na lojtri” jer im je sunce bilo za leđima.