Već se dugo spremam ponovno pofotkati američki nogomet koji sam fotkao samo jednom ili ragbi koji još nisam. Do ove subote.

Odlična stvar kod ovih sportova je što ne trebate nikakve akreditacije niti dozvole. To se očito igra za gušt i radi samog sporta, a ne za hrpu love. Na terenu u Rudešu sam bio prvi put na ragbi utakmici i to prijateljskoj između Rugby kluba Zagreb i RFC Kings Norton iz Birminghama.

O sportu i njegovim pravilima nemam apsolutno nikakvog pojma pa sam uglavnom zujao zbunjen. Zašto su stalno na hrpi, zašto navijači ushićeno navijaju kad ja ne vidim kaj se dešava u toj hrpi od par tona pa zašto i kada kreću sa onim baletnim dizanjima…

Ono kaj mi je bilo super je spoj generacija i kategorija. Tu su i mlađi dečki i već starija gospoda koja bi u bilo kojem drugom sportu bila u penziji, a ovdje na terenu su jurili, gurali se i mlatili sve u šesnaest. Uz dečke atletske građe tu su i likovi sa stvarno velikim škembama. Uz sve batine koje su primili nitko nije cvilio i valjao se po terenu. Stvarno čudno nakon svih onih teatralnih letova i “ozljeda” nogometnih manekena. Sjedim ja tako pored tete koja pomaže ranjenicima na terenu i doletava lik i viče “palac, potegni palac”. I ova hrsk po palcu, malo spreja i ajmo natrag u ring. Svaka čast.

Malo sam bio kratak sa 200mm na FF pa su ovo sve veliki cropovi. Ali zato je super kaj je tekma po danu tako da ne moram silovati ISO i ekspozicija se bez problema može dići na 1/1000s.