Gričevanje je jedan zgodan projekt koji nas časti besplatnim koncertima na atraktivnoj lokaciji u gradu i to na njegovom najljepšem dijelu, na Gornjem gradu. I ove godine se sve trebalo održavati na platou na Gradecu, ali je Pablo  zajebo stvar. Naime zbog održavanja Picassove izložbe u obližnjim Klovićevim dvorima Gričevanje je preselilo na krov garaže na Tuškancu. Sigurnost slika je bila u pitanju. Nije mi baš jasno da neka izložba može tako utjecati na život grada i na već dogovorene i isplanirane koncerte, ali očito može.

Četvrti koncert ovogodišnjeg Gričevanja su otprašili odnosno odsurfali Bambi Molestersi, jedan od meni najdražih i najposebnijih hrvatskih bendova koje sam propustio u Vintage Industrial Baru u veljači pa sam brzo došao ispraviti pogrešku.

Sjećam se početka srednje škole kada sam pogledao Pulp fiction i ostao oduševljen kako genijalnim filmom tako i odličnim soundtrackom koji je između ostalog sadržavao i surf rock stvari. Najpoznatiji je naravno bio Misirlou u izvedbi Dicka Dalea. Koju godinu nakon toga u rukama mi se našao CD naziva Dumb Loud Hollow Twang, a da stvar bude bolja bend se zvao Bambi Molesters. Tko zlostavlja Bambija i s kojim pravom  pomislih. Znao sam da držim CD domaćeg benda u rukama, ali ništa nije odavalo tu činjenicu. Niti spomenuto ime benda i naziv albuma pa tako ni njegov cover. Kad je krenula prva stvar – Wanganui pomislio sam da sam možda ipak krivo shvatio i da ovo nije neka ekipa iz Siska nego nekaj sa obala Kalifornije. Ali na svu sreću dobro sam shvatio i na svu sreću Bambiji su u međuvremenu izdali još tri odlična albuma plus Delux verziju Dumba i održali odličan koncert na platou iznad garaže.

Bend je odličan na albumima, ali prava snaga izvire na živim svirkama i definitivno nije bilo izlike za izostanak s ovog koncerta, jer ponavljam ulaz je bio besplatan, a na pozornici su bili slobodno mogu reći svjetski majstori surfa.

Priznajem da početak nije izgledao obećavajuće jer u 20h kada je koncert trebao početi nije bilo skoro nikoga na platou. Već sam mislio da je koncert otkazan, ali Balkancima očito treba akademska četvrt i na koncertima pa je tako svirka počela oko 20:30 i potrajala sat i pol. Lada se vratila s porodiljnog, a zvuk su dopunile i klavijature, saks i truba, pa je doživljaj bio potpun.

Vani je bila smrzavica popraćena neugodnim vjetrom, curili su nosevi i na pozornici i u publici, ali svirka zato nije bila ništa lošija. U više navrata se rulja dosta i rasplesala i razvikala pogotovo na California Sun i La Bruta na kojoj standardno traže od publike da se ubaci na refren odnosno da viču „la bruta“.  Iako volim što su oni instrumentalni bend, moram reći da mi Dalibor zvuči odlično i za mikrofonom pa se ne bi bunio i kojoj dodatnoj stvari sa vokalom. Izašli su na jedan kraći bis, ali s obzirom na hladnoću i na koncert na otvorenom mislim da nije ni moglo duže trajati.

Ako nešto mrzim na koncertima onda su to idioti koji su došli pričati o svojim privatnim stvarima i izderavati si to međusobno na uho jer su naravno u prvim redovima pa se ne čuju. Koji k dolaziš na koncert ako si došao pričat o svojem danu na poslu ili u školi ili o vremenu. Ostani doma rađe ili odi u birtiju. U istoj kategoriji su mamlazi koji se napiju i onda lelujaju na sve strane, naravno uvijek je takav jedan pacijent pored mene. Onda ga trpiš jedno vrijeme pa ga ipak moraš odgurnut. Nakon toga postoje dva scenarija. Jedan je pretjerano ispričavanje, objašnjavanje i „ej frende“ spike, a drugi kaj me guraš ovo ono ja si čagam. Naporno u svakom slučaju.

Koncert je bio slobodnog duha, bez mrkih zaštitara pred pozornicom, bez foto pita, pa sam očekivao i slobodno fotkanje cijeli koncert. Ali šta je koncert bez pravila P3P, odnosno prve tri pjesme. Dobro nije bilo tako strašno, došla je cura iz PR-a, rekla da se prve tri mogu iz prvog reda fotkat, a ostatak malo dublje iz publike da im baš nismo u faci. Naravno svako malo su dolazili mobitel fotografi što je po meni puno iritantnije, ali nema veze.

Pozornica u obliku kupole je fora napravljena i isto tako osvijetljena. Malo je zeznuto za fotkanje kad svi ti reflektori krenu šarat a treba čekat pravi trenutak i pravu boju koja neće totalno uništit fotku. Lada i Dalibor su bili na povlaštenom mjestu za fotkanje jer su nad njima bila i obična svjetla, pa se stalno moglo okinut nekaj suvislo. Za Dinka sam doslovno čekao tih par sekundi svjetla, a od Luke na klavijaturama imam samo par isforsiranih fotki. Hrvoja i puhače nisam ni pokušavao jer stvarno nije bilo smisla.