Masters of dirt u Zagrebu… Dugo najavljivani i očekivani moto spektakl. Rampe, motori, quadovi, bicikli, motorne sanjke, ludi skokovi opasni po život… sve to u showu od 3 sata. Adrenalinska injekcija reklo bi se. Show je stvarno dobro napravljen i uhodan, tako da vrijeme brzo prođe. Na rampu su se penjala dva voditelja, jedan službeni od MOD-a, a drugi domaći u našem slučaju Ivan sa Antene Zagreb. Oni su opisivali svaku točku tako da smo u svakom trenutku znali kaj se zbiva. Naravno uz aute i motore se uvijek pojave komadi, pa ni njih jučer nije izostalo.

Čuo sam komentare kako je to gluparija, amerikanizacija, preseravanje, dosadno i sl. ali mi samo nije jasno što su ti ljudi dolazili na ovaj show ako ih to ne zanima. Nije da je bila tajna kako to izgleda.

Ali..uvijek taj prokleti ali. Ovo što je jučer bilo u Zagrebu nije isto kao npr. ono što je bilo u Beču što se najbolje vidi na ovom videu.

Dakle manje rampi, teren bez prašine koja je u samom nazivu showa, nije bilo auti s kampicama, bile su samo jedne sanjke… Uglavnom dobili smo osakaćenu balkansku verziju MOD-a.  Ne znam da li je to zbog prostora ili nekog drugog razloga, ali je tako.

Drugi problem je bio i podosta paprena cijena karte za naše džepove, dakle 370 kn za donju tribinu s koje se vidjelo kak spada, a gornja je bila 170 kn što je povoljno, ali bez dalekozora vjerojatno dosadno. Da li zbog cijene ili nezainteresiranosti, ali dvorana na žalost nije bila skroz popunjena što je bilo dosta otužno za gledati.

Naši ljudi su navikli na sve kasniti, pa tako nisu u dvoranu ušli na vrijeme i naravno da je sve bilo pomaknuto za nekih 20 minuta. Ali kad je počelo zabava i buka nisu stali.

E sad slijedi još jedna od onih crtica koje fotografi proživljavaju s našim organizatorima. Dakle akreditacije su odobrene, te ih se trebalo pokupiti u 17h na Press ulazu. Naravno da nije trebalo doći 2 sata ranije, ali eto… Na Pressu nismo dobili akreditacije nego karte i informaciju da je to to, da samo uđemo, sjednemo na tribinu i fotkamo. Čudno, ali ajde da probamo.

Ulazimo na glavni ulaz s kartom. 
– Dobar dan pokažite ruksak.
– Evo izvolite.
– Ne možete s profesionalnom opremom unutra.
– Ali ja sam fotograf.
– Gdje vam je foto akreditacija.
– Nisu nam je dali, rekli su da s kartom ulazimo.
– Nemoguće, ne možete unutra.
– Ma šta ne mogu, sad sam bio na Press ulazu.
Tada dolazi drugi redar i kaže da možemo.

U dvorani zaštitar ne zna da li možemo biti na prolazu ili ne i zove kolegu. Niti kolega ne zna, pa zove bazu. Baza kaže ako nemamo akreditaciju da ne možemo biti sa opremom unutra i neka izađemo van, ostavimo vani opremu i ponovno uđemo. Onda slijedi prepucavanje i uvjeravanje i pozivi organizatoru, da bi na kraju došla Austrijanka iz organizacije i dala nam akreditacije. E sad zašto to nismo dobili na Press ulazu i zašto se to moralo po ne znam koji put zakomplicirati nikad neću shvatiti.

Foto uvjeti u dvorani su bili ISO 2500, 1/800s f2.8 i još sam podeksponiravao, ali nisam htio ISO dizati još više.

A sad šamaranje sa 81 fotkom…

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

•